Kada me je Vlada iz VM Digitala pozvao da napišem tekst o poslu kojim se bavim (PR i odnosi s javnošću) i da će taj tekst biti prvi u ovoj rubrici, prva reakcija mi je bila “Vau, hvala ekipa na ukazanom poverenju i časti”. Međutim malo kasnije usledila je i druga reakcija, a to je “Hvala ekipa za mini napad panike – Šta ću napisati i koga to zanima?“
Težina odgovornosti napisanog i izgovorenog
I posle hiljade (žao mi je što ih stvarno nisam brojala) napisanih tekstova, i dalje ima onih koji ti stave milion upitnika iznad glave. Najvažnija dva pitanja kada pišete tekst su: Bože kako da započnem? i Završila/o sam tekst, a šta ću sa naslovom?
Okej, evidentno je da sam početak teksta, kao možda i najtežu stvar ovde rešila, a naslov sam prepustila ekipi VM Digitala (malo i oni nek se muče, što samo ja).
A zbog čega sam uopšte imala napad panike i premišljanja? Najkraće rečeno – zbog težine odgovornosti izgovorenog/napisanog. To vam je možda i najkraći opis i suština PR-a. Odgovornost za sve što govorite, pišete, plasirate u javnost. Zbog toga vam ova profesija ne prašta loš dan, neraspoloženje, dekoncentraciju, rasejanost, sve što može biti trenutak nepažnje koji vodi lapsusu (što može biti čak i simpatična greška) ili nekim većim greškama.
A da, ne prašta ni bad hair day. Ni belu garderobu ako ste u televizijskom studiju.
Moj ulazak u svet PR-a neću opisati sa nekim dozama romantike, ljubavi na prvi pogled i prepoznavanja da će to biti moja profesija ceo život. Jer tako nije ni bilo. Ušla sam u svet PR-a kada sam počela da radim za projekat „Novi Sad – Evropska prestonica kulture“.
Prvi koraci u univerzumu PR-a
Sve što sam u tom momentu znala o PR-u je vrlo malo. Po struci sam novinarka i dolazila sam sa šestogodišnjim televizijskim iskustvom, pa sam ipak imala „podlogu“, a o čitavom projektu na kom sam počinjala da radim sam znala samo da je Novi Sad dobio titulu Evropske prestonice kulture.
Toliko. Tačka. Ipak, sada iz ove perspektive, meni je to pokazatelj da zaista možete šta god poželite, ako imate želje i volje, i najvažnija stvar – nemojte sebe da sputavate nikad, imaćete već dovoljno izazova i okolnosti koje će pokušati da vas sputaju, pa nemojte još i vi sami sebi saplitati noge, samo gurajte.
Novi Sad - Evropska prestonica kulture 2022
Projekat Evropske prestonice kulture i rad na njemu je vrlo specifičan, u svakom segmentu. Posebno godina titule. Neću zalaziti u detalje, a i suština moje profesije je da sa malo reči kažete mnogo. Stoga ću, kako se to kaže, da „skratim na vest“. Taj broj događaja i ta količina informacija je otprilike kao kada biste svakog meseca radili neki veliki festival.
Dakle potencijalno ćete često imati želju da plačete, sklupčani u ćošku, bićete možda na ivici nerava, ispitivaćete granice svoje ljubaznosti, nekad ćete ih i preći, ali osećaj kada događaj krene i vidite tu količinu publike na jednom mestu i pozitivne reakcije i znate da ste vi deo čitave slagalice koja je tome doprinela i kada znate da radite nešto zaista veliko i važno (što će možda svoju pravu veličinu pokazati tek u godinama i decenijama koje dolaze) nadmaši uglavnom sav mogući stres.
Izazova je bilo mnoštvo i na ličnom nivou, da prevaziđem sopstvene granice i nadogradim znanje, ali i na nivou samog projekta. Koji je ceo zapravo jedan veliki izazov.
Nepisano pravilo gotovo svake Evropske prestonice kulture je da je najmanje prihvaćena i najviše kritikovana u gradu koji je tu titulu dobio. Što je sa jedne strane sasvim normalno i logično. Kao rođena Novosađanka, mogu da kažem, možda i malo pretenciozno, da Evropska prestonice kulture verovatno nije imala većeg kritičara od Novog Sada. Nama uglavnom ništa nije potaman, a čak i ako uvidimo da je nešto dobro, teško ćemo priznati da jeste. Ako ćutimo, znači da smo vas pohvalili. Okej si gari.
"Probijanje" barijera kod šire javnosti
Ipak, čitav projekat bio je nepoznat široj javnosti, stoga je doza nepoverljivosti i sumnje, bila apsolutno normalna i očekivana.
A tek kultura kao takva? Gde je ona u vestima, novinama, portalima, generalno u našim životima? Pa na kraju emisija, neretko u kasnim noćnim terminima, na kraju stranica u novinama, negde u posebnim segmentima na portalima, negde u našem slobodnom vremenu na kraju dana. Nažalost, negde je i međ zabavom.
A zapravo ona je sveprisutna. U knjizi „Umetnost pobede“, Fil Najt, osnivač čuvenog Najka, kaže da (neću citirati od reči do reči već parafrazirati), svako od nas 24 sata dnevno kreira kulturu. Birajući frizuru, patike, stolicu, ne zbog njene udobnosti, već zato što taj odabir govori nešto o nama.
Borba za prostor u medijima
zboriti se za prostor u medijima, za bilo čiju pažnju, u današnjem svetu, kada smo izbombardovani sa ogromnom količinom informacija, kada ni sami ne možemo da se izborimo i da odvojimo bitno od nebitnog (zapravo postoji istraživanje da je čovekova pažnja postala kraća od pažnje ribice – ne karikiram) je bio možda i najveći izazov.
I ne samo to! U većini slučajeva, svaki kulturni događaj ima svoju ciljnu grupu i vrlo često se može čuti ona rečenica „Ne idem ja na to, ništa ja tu ne razumem“. Strah od toga da nećemo razumeti neki kulturni sadržaj, jer nismo pročitali knjige o istorijama umetnosti i privatno ne slušamo svakodnevno devet Betovenovih simfonija.
To je apsolutna zabluda, koju je trebalo promeniti. To naravno nije samo deo PR-a, već proces čitavog projekta, ali je na PR-u da tu promenu napravi na svom polju.
Kada sam imala čast da budem gostujući predavač na temu „Marketing u kulturi“, na Filozofskom fakultetu, gde sam i sama diplomirala, tada sam studentima i studentkinjama rekla da je važna prodaja. Nažalost, to se nekako podvodi pod neki negativan kontekst i obmanu. Pa sam odmah zatim dodala NE obmanjivanje, DA izvlačenje maksimuma koji će biti adekvatno prezentovan. Što je važno to o čemu pričate? Kome je važno? Šta je najbolje kod toga o čemu pričate? Zašto bi neko trebao da vas sluša i da obrati pažnju na to o čemu pričate?
Na jednoj interesantnoj stranici na Instagramu, koja se bavi edukacijom o digitalnom, ali i marketingu uopšte, pročitala sam sjajnu stvar, a to je „People don’t buy what’s the best. People buy what they remember the best“. Tu se ne radi samo klasičnoj prodaji nekog proizvoda, tu se radi o principu marketinga. Čega će se setiti? Onoga što im je bilo upečatljivo, zanimljivo, onoga što se izborilo sa milion drugih informacija tog dana.
Mnogo kontakata, građenje dobrih i profesionalnih odnosa, poznavanje medijske scene, dobro osmišljena strategija i plan, razmišljanje iz ugla medija i publike – to bi možda bila neka strogo poslovna suština PR-a, koja obuhvata još gomilu važnih stavki.
Ali ima i ona koja je manje poznata – štikle po kolima i kancelariji, 24-časovno radno vreme, pa jednom prilikom i utrčavanje u neki haustor radi uključenja uživo u radio program (istinita priča, nisam na vreme stigla do kancelarije, pa je bilo potrebno skloniti se od vreve ulice).
Moja koleginica i drugarica, takođe PR, sa kojom sam i radila na projektu Evropske prestonice kulture i ja, najviše smo volele tvit koji kaže da kad vidite mučenika koji čuči pored štekera sa laptopom i dva telefona, to vam je PR, jer treba baš nešto pre slanja da se promeni u saopštenju.
Za kraj
Ispalo je da sam samo o izazovima pričala. Ali zapravo, da nema izazova i nečega što iznova moram da savladam, ne bih obožavala ovaj dinamičan posao, koji je, rekla bih, izabrao mene. I drago mi je da jeste.
